Situaciju kada voda nadolazi i muti se smuđ koristi da bi lakše dolazio do plena, koji ne može da ga uoči dovoljno rano da bi pobegao, a uz to je često i grupisan na malom prostoru. Zato su prolećne velike i po pravilu slabo prozirne vode dobre za ovog predatora, ali i za nas koji pokušavamo da ga ulovimo
Tokom poslednjih pola veka sam se uglavnom zabavljao loveći ribu. Kao mlad ribolovac učio sam se toj veštini slušajući starije i iskusnije kolege, te čitajući svu dostupnu literaturu, ali najviše, ipak, iz sopstvenog iskustva. Od mojih početaka, pa i godina u kojima sam dogurao negde do sredine sadašnjeg ribolovačkog staža, varaličarenje je znatno uznapredovalo (kao i druge ribolovne tehnike uostalom), a sticaj okolnosti učinio je da mnogim promenama svedočim, dok sam u nekima i direktno učestvovao. Pri tom ne mislim na razvoj ribolovačke opreme, već na promene u strategiji, taktici, tehnici i pristupu ribolovu kao veštini i hobiju. To iskustvo i moja večno prisutna želja da se u ribolovu usavršavam, terali su me i još uvek me teraju da o svemu što mi se čini bitnim razmišljam, te da analiziram i upoređujem, tražeći sve ono što bi moglo voditi većoj uspešnosti u ribolovu. A to šta je važno, tj. na šta treba obratiti pažnju, u ribolovu nije uvek moguće registrovati na prvu loptu.
ZA RAZLIKU OD LOVCA, koji vidi svoj plen, poznaje njegovo ponašanje i može ga pratiti ili čekati u zasedi, ribolovac uglavnom ne vidi ribu, niti zna gde je ona, a i kada je vidi skoro nikada ne može sa sigurnošću znati da li će ona uzeti mamac koji će joj ponuditi. Strategija ribolova zasnovana je, dakle, na pretpostavkama, a one su, opet, bazirane na velikom broju pitanja koja ribolovac sebi postavlja, između ostalog i o uticaju atmosferskih i hidroloških prilika na ponašanje i apetit riba, zatim na specifične navike i način uzimanja hrane pojedinih vrsta riba, na najproduktivniji način ribolova u datim uslovima itd. A da bismo smanjili broj »nepoznatih u jednačini«, tj. izbegli pitanja na koja nemamo odgovore, skloni smo usvajanju mnoštva neproverenih obrazaca i verovanja. Tako ih prihvatajući, bez sumnje u njihovu osnovanost, u stanju smo da kreiramo svoj ribolov decenijama, ignorišući pri tom sva ona praktična iskustva koja ne idu u prilog nasleđenim i usvojenim navikama. To je čest slučaj i problem u koji se lako upada. Nasuprot tome, teško je srušiti mitove, ali kad jedan padne i kad se rodi sumnja, neretko krenu da »lete« i ostali, kao karte od kojih je napravljena kula. Odličan primer za to predstavlja promena stava prema verovanju koje je iznedrilo u našoj regiji najrasprostranjeniji ribolovački pozdrav: »Bistro!«.
MIT O TOME DA SE RIBA najbolje lovi u bistroj vodi jedan je od najčvršće usađenih u umove ribolovaca, a sada kada je većina velikih ravničarskih voda manje ili više mutna pravi je momenat da malo porazmislimo o tom verovanju. Njegov glavni uzrok nije teško razumeti, jer je zasnovan pre svega na poistovećivanju ribljeg i ljudskog vida, koje nas navodi da smatramo da ribe ne vide noću (tj. da ne vide dobro), jer ni čovek ne vidi (gotovo) ništa u mrklom mraku. Dakako, čovek ne vidi dobro ni u magli, te je sasvim razumljivo da će lako poverovati da ni riba ne može videti u mutnoj vodi. Štaviše, obe gore iznete tvrdnje u vezi s ribljim vidom jesu logične i, što je još bitnije, uglavnom su istinite, ali je pogrešno sve što se iz toga u vezi s pristupom ribolovu može zaključiti, a što mi dugo nismo shvatali.
Donfisch 